Ples je život...sve ostalo su sitnice...

 
           Malo je osoba velikog srca i čiste duše.

           Ti si jedna od njih.                

           Hvala Luna!

U ranoj grčkoj umetnosti Sirene su prikazivane kao ptice s velikim glavama i nogama, a ponekad i s lavljom grivom, da bi u današnjoj popularnoj kulturi predstavljane kao polužene i poluribe, zavodljivog stasa i odličnog glasa.
U mitologiji stoji da su pevale neodoljivu i očaravajuću pesmu što je uzrokovalo pomorce da plove prema liticama i dožive brodolom.

Moja Sirena je na svu sreću žensko od glave do pete, zavidnog stasa, dok glas baš i nisam čuo, mada i ne žalim jer još uvek plovim, siguran u sebe i svoj brod.
Moja Sirena, moja generacija, je ustvari prva takmičarska partnerka, ona koju dobijete kad kao nešto već znate, pa želite da napravite korak više.

U plesu je više nego važno koga ćete izabrati za plesnog partnera, pre svega mislim na fizičku konstituciju, da ne ispadne da je partnerka veća i krupnija od partnera, ali ne treba zaboraviti
ni intelektualni sklop (što bi rekli da li se kapirate).

Ipak, kako god okreneš, u plesu ili stvarnom životu, žene su te koje pokušavaju da ostvare dominaciju (iako je  ples jedina stvar u životu gde muškarci imaju prednost), pa samim tim pucaju partnerstva, drugarstva, pa i prijateljstva godinama stvarana, jer vođa može biti samo jedan, a sujeta je čudo, i u ovom sportu je ima više nego što normalan čovek može da zamisli. Jedino rešenje je popuštanje, tako realna i jednostavna reč u realnom svetu, a tako teško ostvariva.

E pa ja sam taj koji čitav život nekom popušta zarad krajnjeg cilja i ono malo mira, za kojim svi tragamo, a samo neki od nas ga ikad pronađu.
Da ne bude zabune popustiti ne znači dati drugoj osobi liderstvo, već označava neku vrstu predaje, ali ne i pokorstva ili srpski rečeno samo ti sviraj i pričaj, ja ću da ćutim i radim po svome, i na kraju će opet biti kako ja kažem.

Ćutanje je zlato, tako malo energije prospeš a tako puno postigneš.
Znam da bi me mnoge dame streljale kad bi ovo čitale , a možda i neke sa ovog bloga, ali to je realnost današnjice.

Nas dvoje smo se našli i to po osnovu oba kriterijuma, iako sam ja u startu znao šta želim od plesa, dok je nju žestoko drmao pubertet, a samim tim izlasci, zabave i sve ostalo što ide u tim godinama.

Koliko puta se desilo da me je ujutro sačekala ispred škole, vraćajući se sa žurki, moleći da odgodimo treninge, kako bi mogla da se povrati posle noćnog lumpovanja i zezanja.
Koliko je bilo teških reči i nesporazuma između nje i trenera, uvek je vodila nekakve ratove i borila se za svoja prava, prava tinejdžera koji želi i ples i život van plesa, ali nažalost to teško ide zajedno.

Kako god, ja sam uvek praštao, i dalje praštam i znam da smo se nas dvoje našli u neko pogrešno vreme, teško i puno iskušenja, posebno za mlade plesače, željne života i provoda, a s druge strane i plesnog uspeha.

Moja mala Sirena je bila najbolja partnerka u mojoj plesnoj karijeri i osoba koja se najduže zadržala u mom životu, osoba koja i dalje postoji i čini naše rumbe nezaboravnim, osoba koja obožava Parni Valjak i Gibonnija i koja bi na njihove koncerte sa mnom išla na kraj sveta, osoba puna ljubavi i razumevanja, sa onim svojim bubicama koje su me nekad dovodile do ludila :)