Ples je život...sve ostalo su sitnice...


[ Plesne priče ] 24 April, 2011 19:09

    Da li ste se ponekad zapitali šta će reći drugi? Siguran sam da jeste, jer živimo u zemlji gde je bitno mišljenje familije, komšiluka, slučajnih prolaznika našeg života. Da tako je to kod nas, važno je šta je u modi, odnosno šta to rade oni "poznati": da li će Karleuša izaći na TV u bodiju, ili će možda Seka da obrije pola glave, pa onda i mi obični smrtnici možemo da sledimo njihov imidž, jer je to IN.

    E pa tako je to nažalost i u ovoj plesnoj umetnosti, nažalost jer posebno muška populacija strepi od reakcije svojih prijatelja, koji nisu uspeli da stignu dalje od fudbalske utakmice, sportske kladionice i kafanskih priča koje kolko žena u životu overio, i to naravno uz ladno pivo, po mogućnosti LAV, jer bez lav piva na stolu ste kao bez Kralja na golu...samo što 90% Kraljeva je na kraju davalo autogolove, a i mnogi ih još uvek davaju.

Recimo da sam nešto slično i ja prošao (strepnje i strahovi), bar kad je u pitanju taj plesni početak. Uvek je postojala dilema šta će reći drugari, da li će biti prozivki, provokacija, odbacivanja ili možda čak fizičkih obračuna, samo su neka od pitanja koja su se meni vrzmala po glavi. Znam još iz osnovne škole da je pojam plesač značio gej, baletan i još mnogo teži i pogrdniji nazivi. Bilo je važnije biti član nekog školskog klana, u večernjim satima sedeti u školskom dvorištu i grickati semenke i praviti planove za noćnu štetu (guranje kontejnera na autoput = bolidi), od bavljenja sportom i ispunjavanja slobodnog vremena nekim drugim aktivnostima za svoju dušu i opuštanje.

Na svu sreću, moj plesni početak se vezuje za period srednje škole i u doba kada svi mi postajemo zreliji i sigurniji u svoje odluke i razmišljanja, doba kada ne gledamo šta kaže "gomila" već intuicija. Kada su saznali svi su manje više bili oduševljeni, a neki su krenuli moji koracima. Ipak plesni blam i dalje postoji, posebno kod malih plesača koje roditelji na neki način forsiraju da se bave ovom vrstom sportom, dok na drugoj strani trpe zadirkivanja školskih drugara.

Zato je potrebno ono naše JA, duboko skriveno i ne izazvano, pozitivna drskost, a pre svega da iskreno volimo to što radimo...follow your heart, without any doubts...

 

 

[ Plesne priče ] 20 April, 2011 18:54

Jedna Nina...baš tako se zvala moja prva partnerka. Devojka plavih ociju i strogog pogleda. Sećam se prvog časa, za mene je to bio prvi susret sa plesnim ambijentom, svima ostalima već drugi, jer sam kao po običaju kasnio sa donošenjem nekih bitnih odluka, u ovom slučaju plesnih, mada to i nije tako loše, ponekad.

S obzirom da su se već na prvom času manje više svi sparili, nekako samo jedino ja bio bez partnerke, iako su u ćošku đuskale dve dame, jedna od njih je bila upravo ta moja, Nina. Bilo mi je malo čudno da devojka igra sa devojkom, ali nije mi palo napamet da im pridjem i zamolim za ples...mada priznajem da je nedostajalo i one tinejdzerske hrabrosti. Kako god, istog časa pojavio se još jedan momak bez partnerke i tada na scenu stupa moj instruktor, koji uzima stvar u svoje ruke i sparuje me s Ninom. Nije joj bilo pravo, ali nastavnik se mora slušati, mada je i razumem, s obzirom da je za pola glave bila više, a i malo krupnija od mene, pa sam se često pitao ko koga vodi na podijumu, iako mi je u početku bilo svejedno, važno je da imam s kim da igram i da se konačno rešim "lude doktorke".

Vreme je prolazilo a ja sam sve više uživao u novoj ljubavi, naravno nije u pitanju partnerka već ples, a i Nina se promenila. Moje brzo kapiranje figura i muzike, bar za taj početni nivo, i preuzimanje vođenja u toku igre su joj prijali, nije više imalo uloge vođe već pratioca, a ja sam totalno poludeo za ovim vidom rekreacije da sam čak dolazio i na druge početne nivoe samo kako bih imao priliku da igram i uživam. U to vreme, a i mnogo kasnije ples je postao moj beg od stvarnosti, obaveza, problema i tužnih momenata.

Dani su prolazili kao minute, a moji večernji sati kao sekunde, bližio se termin prvog polaganja, za bronzanu značku. Nije svejedno, jeste to ples, ali kada mi neko spomene polaganje i komisiju naježim se, a upravo je tako bilo tri meseca nakon početka moje avanture. Polagalo se pred komisijom od tri člana, igrali smo disko, cha cha, engleski valcer, foxtrot i mambo, a moja grupa od pet parova je bila prva. I opet oni Unini leptirici u stomaku, sva sreca pa je ova moja bila ladna ko špricer, a što i ne bi kad ja moram da vodim. U svakom slučaju sa prvim taktovima muzike i uz opuštenu Ninu moja trema je nestajala, a na oči mi je nadolazila koreografija koju smo učili tri meseca, sigurnost je bila sve veća a samim tim naša igra više nije bila za ocene već za nas i naše uživanje. Na dodeli diploma proglasiše me za najboljeg u grupi (što je naravno ne ide uz moj nadimak), a ja znam da to ne bih bio bez nje. 

Nakon polaganja Nina je odustala od plesa, a ja sam kao i na početku ponovo bio bez partnerke, i tako je manje više bilo do kraja moj tečajskog igranja. Ninu sam sreo još nekoliko puta, naravno van plesa...posle...posle su prošle godine, a u meni su ostala samo sećanja na jedan lep period života, jedan novi početak, plesni...i naravno na jednu Ninu...

 

[ Plesne priče ] 12 April, 2011 14:48

    Vreme je prolazilo, a ja i dalje nisam počeo sa realizacijom svoje lične zakletve, uvek je nešto drugo bilo važnije, malo škola (upisah Teslu i zažalih), malo fudbal, izlasci, a da budem iskren bilo je tu i stidljivosti, odnosno straha šta će drugi reći.   

    Kako god, vreme je prolazilo, a vremenom desi se i nesrećni rat, meni drugi posle onog u Hrvatskoj, nove muke i problemi, najveći ostati živ i normalan...Reklo bi se da sam uspeo i jedno i drugo, mada posledice u vidu nervoze dovele su do pojave čira, a samim tim i novih muka za mene, na kraju ipak slatkih muka i nije mi žao što sam sve to prošao.                        Pored standardne terapije dobijem uput za psihologa (u nekim zemljama poznatijeg kao psihijatra-isti đavo drugo pakovanje) i eto još jednog ludaka, pomislim u sebi. A ustvari ta žena je veći ludak nego ja, osećao sam se kao da sam bio na informativnom razgovoru kod nekog inspektora za krivična dela...jedino što mi je bilo u glavi kako da je se rešim (naravno na fin način, da ne pomislite odmah suprotno). Kaže ona meni da ja treba da se bavim nekim sportom, da ne razmišljam o školi, o problemima, samo sport sport i sport...a ja kao nemam pametnija posla nego da trčim za loptom po blatnjavom terenu ili da mi u košarkaškoj sali lupaju banane...i dalje sam bio rekreativni zaljubljenik u sportove, ali sigurno ne profesionalni zaluđenik. U svakom slučaju bilo je potrebno rešiti se ovog inspektora, i kada sam se najmanje nadao upali se lampica u glavi koju često iz očaja tražimo a retko ko je pronađe. Ta lampica je bila moj spas, moj zov plesa...

17.01.2000, pet dana nakon 17 rođendana, upustih se u avanturu koja i dan danas traje, ne u tolikoj meri, ali ipak traje. Prvi čas, prvi ples, sala sa prigušenim svetlima i disko kuglom, prva partnerka, muzika, i danas u stomaku alarmiraju one Unine leptire koji vraćaju u sećanje taj prvi dan i kišni disko...ples JESTE život...

 

 

 

 

[ Plesne priče ] 09 April, 2011 12:13

   Pozdrav svima, koliko Vas ima, evo i mene nakon duže pauze.                                         Kada sam došao na ovaj blog, počeo sam da pišem o dosta složenoj plesnoj temi, tj o formacijskom plesu i nekim mojim, proživljenim, iskustvima u tom periodu života. Ali ajde da se malo vratimo na početak i vidimo kako je sve počelo.

    Kao i svaki osnovac, bio sam zaluđenik u razne vrste sportova, posebno fudbal. Nikad se nisam profesionalno bavio ovim sportom, ali svaki trenutak svog vremena sam provodio ispred zgrade pikajući loptu i pokušavajući da izvedem neki potez poznatih velemajstora evropskog i svetskog fudbala. Devojcice me u tom periodu nisu preterano zanimale (da ne bude zabune nisam gay), jednostavno za mene su postojale dve stvari u životu, fudbal i sladoled, i imao sam svoju izreku, j...š zemlju koja nema fudbala i sladoleda.

Ali kako je vreme prolazilo tako su se menjale stvari i kod mene. Pubertet je učinio svoje, pa se pored sladoleda i fudbala pojavilo i interesovanje za drage koleginice iz klupe, samo kao i uvek nedostajalo je hrabrosti i one pozitivne ludosti, koju svi tražimo a samo je neki pronađu.           Elem, došlo je vreme male mature, kratkih haljinica, svilenih košulja...vreme kad svi slavimo završetak jednog srećnog (kako za koga) perioda života. Taj dan pamtim kao dan zakletve, ali ne one vojne, već lične, moje zakletve koju sam na kraju i ispunio. Posmatrajući te večeri svoje prijatelje, kolege iz drugih odelenja, nastavnike, shvatio sam da niko ne zna da igra, bar ne ono kako sam ja zamišljao da bi to trebalo da izgleda. Da se ne lažemo ni ja nisam bio ništa bolji, ali imao sam želju da vidim bar jedan par na podijumu koji će se razlikovati od svih nas ostalih. Svako je imao neki svoj ritam, svoju koreografiju, pa me i ne čudi što je svakih 15 minuta išao Bregin kalašnjikov...Kad bi krenulo ono čuveno bum bum bum, kuc kuc eja, spašavaj se ko može, jer ćeš proći kao i navijači na tribinama kada krene takozvana šutka.

Kako god, obećao sam sebi da ću naučiti da igram (eto šanse za upoznavanje drugarica) i da ću na velikoj maturi ja biti taj koji će otvoriti maturski bal bečkim valcerom ili neću ni izlaziti na proslavu mature...jedino što nisam znao kako sve to izvesti, jer ipak je najteži upravo taj prvi korak, i opet je potrebna hrabrost i odlučnost da bi se nešto pokrenulo. Godine su prolazile (dve, tri, ne više), a ja sam i dalje bio na početku, ipak neke životne okolnosti uključujući i rat dovele su do bitnih promena u mom životu, i to, verovali ili ne, na bolje...

 

P.S. Ne znate vi kako je meni bilo sa kalasnjikovim