Ples je život...sve ostalo su sitnice...


[ Plesne priče ] 08 Jul, 2012 13:18

Sećam se tih januarskih dana,
i jednog pogleda sto mi tugu odagna.
Sećam se očiju boje noći,
što ne daju mira kad ulicom ti kanim proći.

Ko bi rekao da malo pažnje može da prija,
jer sve što ne valja tad se brzo zaboravlja.
Ko bi rekao da svaki susret toliko godi,
jer svaka bol tad prestaje da postoji.

Nažalost sve što je lepo ima kraja,
iskrenost među ljudima je najveća mana.
Dvoličnost je nešto čemu mnogi teže,
uvek se bira između koristi i sreće.

Zato je najbolje više te ne sresti...
jedino tada uspomena i dalje živi.
Neka sećanja u srcu moramo zaključati,
da ih zauvek ne bi izgubili...

 


 

[ Plesne priče ] 14 Maj, 2012 19:02
[ Plesne priče ] 13 Maj, 2012 07:26
Čekajte me

Jer nebo kaže
Da priča još nije gotova
Da treba samo malo vremena
Da san postane java

Čekajte me

Ja sigurno dolazim
Rano je da leđa okrenem
Rano je da odustanem
i ne pokažem da je čudo moguće

Čekajte me

Jer ne želim da nestanem
Kao ptica visine, daleko od domovine
Kao stari orao što umire
a da ne zna ko je i šta je.


Čekajte me

Prijatelji moji stari...
Ja još pratim tragove Vaše
u tišini muzike naše
i plešem korake što nas davno spojiše...

Čekajte me...ja dolazim...
 

[ Plesne priče ] 17 April, 2012 18:18

Kada poželiš a ne možeš
Iz sna da se probudiš
Telo da pokreneš
Koracima zvezde da dosegneš

Teško je...

Kad te život zarobi i prepusti
Kolotečini i svakodnevnici
Bez nade da se oslobodiš
Na krilima vetra poletiš

Teško je...

Kada sam ostaneš
Sa mislima borbu započneš i poželiš
Samo da osvane novi dan
Samo da nestane taj ružan san

Teško je...

Luna 


 

[ Plesne priče ] 29 Januar, 2012 16:20
U ranoj grčkoj umetnosti Sirene su prikazivane kao ptice s velikim glavama i nogama, a ponekad i s lavljom grivom, da bi u današnjoj popularnoj kulturi predstavljane kao polužene i poluribe, zavodljivog stasa i odličnog glasa.
U mitologiji stoji da su pevale neodoljivu i očaravajuću pesmu što je uzrokovalo pomorce da plove prema liticama i dožive brodolom.

Moja Sirena je na svu sreću žensko od glave do pete, zavidnog stasa, dok glas baš i nisam čuo, mada i ne žalim jer još uvek plovim, siguran u sebe i svoj brod.
Moja Sirena, moja generacija, je ustvari prva takmičarska partnerka, ona koju dobijete kad kao nešto već znate, pa želite da napravite korak više.

U plesu je više nego važno koga ćete izabrati za plesnog partnera, pre svega mislim na fizičku konstituciju, da ne ispadne da je partnerka veća i krupnija od partnera, ali ne treba zaboraviti
ni intelektualni sklop (što bi rekli da li se kapirate).

Ipak, kako god okreneš, u plesu ili stvarnom životu, žene su te koje pokušavaju da ostvare dominaciju (iako je  ples jedina stvar u životu gde muškarci imaju prednost), pa samim tim pucaju partnerstva, drugarstva, pa i prijateljstva godinama stvarana, jer vođa može biti samo jedan, a sujeta je čudo, i u ovom sportu je ima više nego što normalan čovek može da zamisli. Jedino rešenje je popuštanje, tako realna i jednostavna reč u realnom svetu, a tako teško ostvariva.

E pa ja sam taj koji čitav život nekom popušta zarad krajnjeg cilja i ono malo mira, za kojim svi tragamo, a samo neki od nas ga ikad pronađu.
Da ne bude zabune popustiti ne znači dati drugoj osobi liderstvo, već označava neku vrstu predaje, ali ne i pokorstva ili srpski rečeno samo ti sviraj i pričaj, ja ću da ćutim i radim po svome, i na kraju će opet biti kako ja kažem.

Ćutanje je zlato, tako malo energije prospeš a tako puno postigneš.
Znam da bi me mnoge dame streljale kad bi ovo čitale , a možda i neke sa ovog bloga, ali to je realnost današnjice.

Nas dvoje smo se našli i to po osnovu oba kriterijuma, iako sam ja u startu znao šta želim od plesa, dok je nju žestoko drmao pubertet, a samim tim izlasci, zabave i sve ostalo što ide u tim godinama.

Koliko puta se desilo da me je ujutro sačekala ispred škole, vraćajući se sa žurki, moleći da odgodimo treninge, kako bi mogla da se povrati posle noćnog lumpovanja i zezanja.
Koliko je bilo teških reči i nesporazuma između nje i trenera, uvek je vodila nekakve ratove i borila se za svoja prava, prava tinejdžera koji želi i ples i život van plesa, ali nažalost to teško ide zajedno.

Kako god, ja sam uvek praštao, i dalje praštam i znam da smo se nas dvoje našli u neko pogrešno vreme, teško i puno iskušenja, posebno za mlade plesače, željne života i provoda, a s druge strane i plesnog uspeha.

Moja mala Sirena je bila najbolja partnerka u mojoj plesnoj karijeri i osoba koja se najduže zadržala u mom životu, osoba koja i dalje postoji i čini naše rumbe nezaboravnim, osoba koja obožava Parni Valjak i Gibonnija i koja bi na njihove koncerte sa mnom išla na kraj sveta, osoba puna ljubavi i razumevanja, sa onim svojim bubicama koje su me nekad dovodile do ludila :)


Da, to je moja mala plesna Sirena, jedna jedina, najbolja.

P.S. Samo za tebe, Tvoja pesma i naša rumba, forever ;)

 

[ Plesne priče ] 21 Januar, 2012 02:15

Korak po korak
nebo bliži se,
srce kaže vreme je,
snovi da se ostvare.

Znam šta "oni" misle,
nisi isti, ne možeš,
pusti druge, skloni se,
nije ples za tebe.

Neka idu dođavola
predrasude i mišljenja,
budi kovač sreće svoje
granica je visoko gore.

Kad se duše spoje,
sve je moguće u dvoje.

Za sve one koji su pokazali i da je nemoguće moguće!

Hvala Luna! 

[ Plesne priče ] 01 Januar, 2012 19:00

Dragi prijatelji,

Prodje još jedna godina.
Još jedna duga priča je gotova,
koliko tužna toliko i radosna.

Bilo je suza, smeha i plesa,
a najviše novih lica - dragih blogera.

Neka 2012 bude još veselija i bogatija,
novim pričama, promocijama i druženjima.

Neka bude novih ljubavi i simpatija,
al to ne očekujte od Deda Mraza,
od njega je dovoljno da bude samo zdravlja,
a sve ostalo je na Vama...Ulica ljubavi Vas doziva...

Vaš baddancer...:)

P.S. Kao da se vreme zaplelo u švere
      ni leta ni zime ne dotiču mene,
      samo ritam koji telo oseti
      samo ples koji na sve lepo podseti...
 

 

[ Plesne priče ] 16 Decembar, 2011 17:18
Činjenica je da se najbolje stvari dešavaju uvek i samo na početku, bar u mom slučaju,
i obavezno važi pravilo sve što je slatko to je i kratko.
Tako nekako je i sa tim plesom, prvi čas, muzika, dodir partnerke, ambijent, učinili su da se osećam potpuno ispunjeno i srećno, a taj osećaj nam zapravo daje snage da idemo dalje, tragajući za onim idealnim sitnicama koje smo spoznali i zbog kojih život zaista jeste lepši.
Kada se pronađete u nečemu što Vam prija težite da to nešto održite što je duže moguće, bez obzira na sve teškoće i probleme koji se u tom trenutku nameću.

Prva tri meseca plesnog života su možda i jedini period koji ću trajno pamtiti, baš kao i prvu godinu srednje škole ili prvu godinu fakulteta, kada sretnemo neka nova lica i neke nove ljude koji ostaju za ceo život.
Pitanja glasi zašto je to tako? Da li zbog naših prevelikih očekivanja ili prosto
nešto što je lepo i dobro ne može dugo da traje?

Ja bih rekao da su u pitanju ipak naša očekivanja i strah od onog što nosi sutrašnji dan.
E pa mene je baš stigao taj dan, i to nakon tri meseca ispunjenog života plesom,
dobrim ljudima i pozitivnom atmosferom. Ne samo da sam ostao bez Nine (prve partnerke), već
sam narednih šest meseci igrao sam, od uloge ispomoći koju sam pružao na drugim tečajevima,
sada sam tu ispomoć tražio ja od drugih, naravno partnerki, i tako narednih šest meseci.
Nisam odustao, ni tada, a ni sada. Posle tečaja krenuo je i takmičarski deo, smenjivale su
se partnerke, treneri, koreografije, isuviše često, ali ja sam bio uporan i nastavljao,
nisam dozvolio da ono malo sreće i uživanja tek tako nestane. I pobeđivao sam sve,
sve povrede, loše ljude, i one koji su samo hteli da mi pokvare moje radosti i moje snove.

Danas, nakon toliko godina, opet ista priča, al nema rođaka, prijatelja, doktora ko to
zaustaviti može, ja nastavljam dalje, borba još traje, za poslednji izlazak na scenu, za poslednji osmeh koji dajem Vama, pre nego se reflektori ugase.
Tek je krenulo i ne sme da stane...poslednja rumba...za kraj...

[ Plesne priče ] 25 Novembar, 2011 22:10

                                                           by pk Vračar & Luna

 

[ Plesne priče ] 08 Oktobar, 2011 18:46

Od kako sam ušao u plesne vode slušam priče kako svaki plesač nosi etiketu švalera, preljubnika, kazanove, a ponajviše sujetne osobe.
Često se pitam kojoj grupi ja pripadam? Iako je bilo dosta partnerki, sasvim normalno je da postoji i poneka simpatija, ali retko to preraste u nešto više, posebno ako ste 1000% posvećeni tom istom plesu i ako želite sa plesom postići nešto više, jer emotivno + profi plesno baš i ne ide... kažu da je to surovi profesionalizam.

Ali kako u svakom rodu ima i neki izrod, tako se pojavi tu i tamo neki kazanova, posebno ove mlađe generacije potvrđuju to pravilo, i sve ih je više koji ples doživljavaju kao ribnjak za pecanje dobrih riba...posledica svega toga je sve manje dobrih plesnih parova, a sve više amatera, prolaznika.

Od svih etiketa najprisutnija je sujeta, ko je bolji, ko je lepši na podijumu, mada ni tu sebe ne vidim. Najbolji nikad nisam bio (otud i nadimak baddancer), i ne žalim, a najvažnije je uživati i osećati se dobro na podijumu, jer ako vi uživati i ako ste zadovoljni, i oni koji Vas gledaju biće još zadovoljniji.

Zašto ja sve ovo napisah?
Danas sam sasvim slučajno naleteo na plesni snimak jednog od najbolji plesnih parova koji se nakon 5 godina partnerstva rastaju i završavaju sa plesnom karijerom. To me navelo da napišem ovaj post, jer 5 godina partnerstva je više od bilo kakve emotivne veze, pa čak i ponekog "braka". To je period kada sa svojim plesnim parom prolazite kroz mnoge lepe, ali i teške trenutke. Tu ima i "ljubavi i mržnje", radosti i tuge, ponajviše smeha ali i radosne suze.
Na kraju se zaboravlja sve ono ružno i loše, a pamti se osmeh, pobeda i dobra rumba, jer ne kaže se džabe da se život ne meri sekundama, nego trenucima koji ti uduzmu dah. 

Franco i Oxana su takvih trenutaka imali zaista puno, a on je pokazao da i mi plesači imamo dušu...jer na kraju ipak ostaju samo sećanja, sećanja i poneka suza...

Franco and Oxana - The last performance

[ Plesne priče ] 01 Septembar, 2011 21:03

"U jesen lišće opada, mnogo toga zamire, ali se ples budi posle letnjih vrućina...", reče jedna dama i neposredno posta inicijator ove kratke plesne priče, koja kaže da se život ne meri sekundama već trenucima koji nam oduzmu dah, i zato se potrudimo da takvih trenutaka bude što više.

E pa dragi moji blogeri i blogerke, došlo je vreme za takve momente, za nova poznanstva i prijatelje, za ljubavi nove...sve Vas ples zove...da se priključite, zaigrate i opustite...

Sve Vas ples zove...

[ Plesne priče ] 24 April, 2011 19:09

    Da li ste se ponekad zapitali šta će reći drugi? Siguran sam da jeste, jer živimo u zemlji gde je bitno mišljenje familije, komšiluka, slučajnih prolaznika našeg života. Da tako je to kod nas, važno je šta je u modi, odnosno šta to rade oni "poznati": da li će Karleuša izaći na TV u bodiju, ili će možda Seka da obrije pola glave, pa onda i mi obični smrtnici možemo da sledimo njihov imidž, jer je to IN.

    E pa tako je to nažalost i u ovoj plesnoj umetnosti, nažalost jer posebno muška populacija strepi od reakcije svojih prijatelja, koji nisu uspeli da stignu dalje od fudbalske utakmice, sportske kladionice i kafanskih priča koje kolko žena u životu overio, i to naravno uz ladno pivo, po mogućnosti LAV, jer bez lav piva na stolu ste kao bez Kralja na golu...samo što 90% Kraljeva je na kraju davalo autogolove, a i mnogi ih još uvek davaju.

Recimo da sam nešto slično i ja prošao (strepnje i strahovi), bar kad je u pitanju taj plesni početak. Uvek je postojala dilema šta će reći drugari, da li će biti prozivki, provokacija, odbacivanja ili možda čak fizičkih obračuna, samo su neka od pitanja koja su se meni vrzmala po glavi. Znam još iz osnovne škole da je pojam plesač značio gej, baletan i još mnogo teži i pogrdniji nazivi. Bilo je važnije biti član nekog školskog klana, u večernjim satima sedeti u školskom dvorištu i grickati semenke i praviti planove za noćnu štetu (guranje kontejnera na autoput = bolidi), od bavljenja sportom i ispunjavanja slobodnog vremena nekim drugim aktivnostima za svoju dušu i opuštanje.

Na svu sreću, moj plesni početak se vezuje za period srednje škole i u doba kada svi mi postajemo zreliji i sigurniji u svoje odluke i razmišljanja, doba kada ne gledamo šta kaže "gomila" već intuicija. Kada su saznali svi su manje više bili oduševljeni, a neki su krenuli moji koracima. Ipak plesni blam i dalje postoji, posebno kod malih plesača koje roditelji na neki način forsiraju da se bave ovom vrstom sportom, dok na drugoj strani trpe zadirkivanja školskih drugara.

Zato je potrebno ono naše JA, duboko skriveno i ne izazvano, pozitivna drskost, a pre svega da iskreno volimo to što radimo...follow your heart, without any doubts...

 

 

[ Plesne priče ] 20 April, 2011 18:54

Jedna Nina...baš tako se zvala moja prva partnerka. Devojka plavih ociju i strogog pogleda. Sećam se prvog časa, za mene je to bio prvi susret sa plesnim ambijentom, svima ostalima već drugi, jer sam kao po običaju kasnio sa donošenjem nekih bitnih odluka, u ovom slučaju plesnih, mada to i nije tako loše, ponekad.

S obzirom da su se već na prvom času manje više svi sparili, nekako samo jedino ja bio bez partnerke, iako su u ćošku đuskale dve dame, jedna od njih je bila upravo ta moja, Nina. Bilo mi je malo čudno da devojka igra sa devojkom, ali nije mi palo napamet da im pridjem i zamolim za ples...mada priznajem da je nedostajalo i one tinejdzerske hrabrosti. Kako god, istog časa pojavio se još jedan momak bez partnerke i tada na scenu stupa moj instruktor, koji uzima stvar u svoje ruke i sparuje me s Ninom. Nije joj bilo pravo, ali nastavnik se mora slušati, mada je i razumem, s obzirom da je za pola glave bila više, a i malo krupnija od mene, pa sam se često pitao ko koga vodi na podijumu, iako mi je u početku bilo svejedno, važno je da imam s kim da igram i da se konačno rešim "lude doktorke".

Vreme je prolazilo a ja sam sve više uživao u novoj ljubavi, naravno nije u pitanju partnerka već ples, a i Nina se promenila. Moje brzo kapiranje figura i muzike, bar za taj početni nivo, i preuzimanje vođenja u toku igre su joj prijali, nije više imalo uloge vođe već pratioca, a ja sam totalno poludeo za ovim vidom rekreacije da sam čak dolazio i na druge početne nivoe samo kako bih imao priliku da igram i uživam. U to vreme, a i mnogo kasnije ples je postao moj beg od stvarnosti, obaveza, problema i tužnih momenata.

Dani su prolazili kao minute, a moji večernji sati kao sekunde, bližio se termin prvog polaganja, za bronzanu značku. Nije svejedno, jeste to ples, ali kada mi neko spomene polaganje i komisiju naježim se, a upravo je tako bilo tri meseca nakon početka moje avanture. Polagalo se pred komisijom od tri člana, igrali smo disko, cha cha, engleski valcer, foxtrot i mambo, a moja grupa od pet parova je bila prva. I opet oni Unini leptirici u stomaku, sva sreca pa je ova moja bila ladna ko špricer, a što i ne bi kad ja moram da vodim. U svakom slučaju sa prvim taktovima muzike i uz opuštenu Ninu moja trema je nestajala, a na oči mi je nadolazila koreografija koju smo učili tri meseca, sigurnost je bila sve veća a samim tim naša igra više nije bila za ocene već za nas i naše uživanje. Na dodeli diploma proglasiše me za najboljeg u grupi (što je naravno ne ide uz moj nadimak), a ja znam da to ne bih bio bez nje. 

Nakon polaganja Nina je odustala od plesa, a ja sam kao i na početku ponovo bio bez partnerke, i tako je manje više bilo do kraja moj tečajskog igranja. Ninu sam sreo još nekoliko puta, naravno van plesa...posle...posle su prošle godine, a u meni su ostala samo sećanja na jedan lep period života, jedan novi početak, plesni...i naravno na jednu Ninu...

 

[ Plesne priče ] 12 April, 2011 14:48

    Vreme je prolazilo, a ja i dalje nisam počeo sa realizacijom svoje lične zakletve, uvek je nešto drugo bilo važnije, malo škola (upisah Teslu i zažalih), malo fudbal, izlasci, a da budem iskren bilo je tu i stidljivosti, odnosno straha šta će drugi reći.   

    Kako god, vreme je prolazilo, a vremenom desi se i nesrećni rat, meni drugi posle onog u Hrvatskoj, nove muke i problemi, najveći ostati živ i normalan...Reklo bi se da sam uspeo i jedno i drugo, mada posledice u vidu nervoze dovele su do pojave čira, a samim tim i novih muka za mene, na kraju ipak slatkih muka i nije mi žao što sam sve to prošao.                        Pored standardne terapije dobijem uput za psihologa (u nekim zemljama poznatijeg kao psihijatra-isti đavo drugo pakovanje) i eto još jednog ludaka, pomislim u sebi. A ustvari ta žena je veći ludak nego ja, osećao sam se kao da sam bio na informativnom razgovoru kod nekog inspektora za krivična dela...jedino što mi je bilo u glavi kako da je se rešim (naravno na fin način, da ne pomislite odmah suprotno). Kaže ona meni da ja treba da se bavim nekim sportom, da ne razmišljam o školi, o problemima, samo sport sport i sport...a ja kao nemam pametnija posla nego da trčim za loptom po blatnjavom terenu ili da mi u košarkaškoj sali lupaju banane...i dalje sam bio rekreativni zaljubljenik u sportove, ali sigurno ne profesionalni zaluđenik. U svakom slučaju bilo je potrebno rešiti se ovog inspektora, i kada sam se najmanje nadao upali se lampica u glavi koju često iz očaja tražimo a retko ko je pronađe. Ta lampica je bila moj spas, moj zov plesa...

17.01.2000, pet dana nakon 17 rođendana, upustih se u avanturu koja i dan danas traje, ne u tolikoj meri, ali ipak traje. Prvi čas, prvi ples, sala sa prigušenim svetlima i disko kuglom, prva partnerka, muzika, i danas u stomaku alarmiraju one Unine leptire koji vraćaju u sećanje taj prvi dan i kišni disko...ples JESTE život...

 

 

 

 

[ Plesne priče ] 09 April, 2011 12:13

   Pozdrav svima, koliko Vas ima, evo i mene nakon duže pauze.                                         Kada sam došao na ovaj blog, počeo sam da pišem o dosta složenoj plesnoj temi, tj o formacijskom plesu i nekim mojim, proživljenim, iskustvima u tom periodu života. Ali ajde da se malo vratimo na početak i vidimo kako je sve počelo.

    Kao i svaki osnovac, bio sam zaluđenik u razne vrste sportova, posebno fudbal. Nikad se nisam profesionalno bavio ovim sportom, ali svaki trenutak svog vremena sam provodio ispred zgrade pikajući loptu i pokušavajući da izvedem neki potez poznatih velemajstora evropskog i svetskog fudbala. Devojcice me u tom periodu nisu preterano zanimale (da ne bude zabune nisam gay), jednostavno za mene su postojale dve stvari u životu, fudbal i sladoled, i imao sam svoju izreku, j...š zemlju koja nema fudbala i sladoleda.

Ali kako je vreme prolazilo tako su se menjale stvari i kod mene. Pubertet je učinio svoje, pa se pored sladoleda i fudbala pojavilo i interesovanje za drage koleginice iz klupe, samo kao i uvek nedostajalo je hrabrosti i one pozitivne ludosti, koju svi tražimo a samo je neki pronađu.           Elem, došlo je vreme male mature, kratkih haljinica, svilenih košulja...vreme kad svi slavimo završetak jednog srećnog (kako za koga) perioda života. Taj dan pamtim kao dan zakletve, ali ne one vojne, već lične, moje zakletve koju sam na kraju i ispunio. Posmatrajući te večeri svoje prijatelje, kolege iz drugih odelenja, nastavnike, shvatio sam da niko ne zna da igra, bar ne ono kako sam ja zamišljao da bi to trebalo da izgleda. Da se ne lažemo ni ja nisam bio ništa bolji, ali imao sam želju da vidim bar jedan par na podijumu koji će se razlikovati od svih nas ostalih. Svako je imao neki svoj ritam, svoju koreografiju, pa me i ne čudi što je svakih 15 minuta išao Bregin kalašnjikov...Kad bi krenulo ono čuveno bum bum bum, kuc kuc eja, spašavaj se ko može, jer ćeš proći kao i navijači na tribinama kada krene takozvana šutka.

Kako god, obećao sam sebi da ću naučiti da igram (eto šanse za upoznavanje drugarica) i da ću na velikoj maturi ja biti taj koji će otvoriti maturski bal bečkim valcerom ili neću ni izlaziti na proslavu mature...jedino što nisam znao kako sve to izvesti, jer ipak je najteži upravo taj prvi korak, i opet je potrebna hrabrost i odlučnost da bi se nešto pokrenulo. Godine su prolazile (dve, tri, ne više), a ja sam i dalje bio na početku, ipak neke životne okolnosti uključujući i rat dovele su do bitnih promena u mom životu, i to, verovali ili ne, na bolje...

 

P.S. Ne znate vi kako je meni bilo sa kalasnjikovim