Činjenica je da se najbolje stvari dešavaju uvek i samo na početku, bar u mom slučaju,
i obavezno važi pravilo sve što je slatko to je i kratko.
Tako nekako je i sa tim plesom, prvi čas, muzika, dodir partnerke, ambijent, učinili su da se osećam potpuno ispunjeno i srećno, a taj osećaj nam zapravo daje snage da idemo dalje, tragajući za onim idealnim sitnicama koje smo spoznali i zbog kojih život zaista jeste lepši.
Kada se pronađete u nečemu što Vam prija težite da to nešto održite što je duže moguće, bez obzira na sve teškoće i probleme koji se u tom trenutku nameću.

Prva tri meseca plesnog života su možda i jedini period koji ću trajno pamtiti, baš kao i prvu godinu srednje škole ili prvu godinu fakulteta, kada sretnemo neka nova lica i neke nove ljude koji ostaju za ceo život.
Pitanja glasi zašto je to tako? Da li zbog naših prevelikih očekivanja ili prosto
nešto što je lepo i dobro ne može dugo da traje?

Ja bih rekao da su u pitanju ipak naša očekivanja i strah od onog što nosi sutrašnji dan.
E pa mene je baš stigao taj dan, i to nakon tri meseca ispunjenog života plesom,
dobrim ljudima i pozitivnom atmosferom. Ne samo da sam ostao bez Nine (prve partnerke), već
sam narednih šest meseci igrao sam, od uloge ispomoći koju sam pružao na drugim tečajevima,
sada sam tu ispomoć tražio ja od drugih, naravno partnerki, i tako narednih šest meseci.
Nisam odustao, ni tada, a ni sada. Posle tečaja krenuo je i takmičarski deo, smenjivale su
se partnerke, treneri, koreografije, isuviše često, ali ja sam bio uporan i nastavljao,
nisam dozvolio da ono malo sreće i uživanja tek tako nestane. I pobeđivao sam sve,
sve povrede, loše ljude, i one koji su samo hteli da mi pokvare moje radosti i moje snove.

Danas, nakon toliko godina, opet ista priča, al nema rođaka, prijatelja, doktora ko to
zaustaviti može, ja nastavljam dalje, borba još traje, za poslednji izlazak na scenu, za poslednji osmeh koji dajem Vama, pre nego se reflektori ugase.
Tek je krenulo i ne sme da stane...poslednja rumba...za kraj...