Vreme je prolazilo, a ja i dalje nisam počeo sa realizacijom svoje lične zakletve, uvek je nešto drugo bilo važnije, malo škola (upisah Teslu i zažalih), malo fudbal, izlasci, a da budem iskren bilo je tu i stidljivosti, odnosno straha šta će drugi reći.   

    Kako god, vreme je prolazilo, a vremenom desi se i nesrećni rat, meni drugi posle onog u Hrvatskoj, nove muke i problemi, najveći ostati živ i normalan...Reklo bi se da sam uspeo i jedno i drugo, mada posledice u vidu nervoze dovele su do pojave čira, a samim tim i novih muka za mene, na kraju ipak slatkih muka i nije mi žao što sam sve to prošao.                        Pored standardne terapije dobijem uput za psihologa (u nekim zemljama poznatijeg kao psihijatra-isti đavo drugo pakovanje) i eto još jednog ludaka, pomislim u sebi. A ustvari ta žena je veći ludak nego ja, osećao sam se kao da sam bio na informativnom razgovoru kod nekog inspektora za krivična dela...jedino što mi je bilo u glavi kako da je se rešim (naravno na fin način, da ne pomislite odmah suprotno). Kaže ona meni da ja treba da se bavim nekim sportom, da ne razmišljam o školi, o problemima, samo sport sport i sport...a ja kao nemam pametnija posla nego da trčim za loptom po blatnjavom terenu ili da mi u košarkaškoj sali lupaju banane...i dalje sam bio rekreativni zaljubljenik u sportove, ali sigurno ne profesionalni zaluđenik. U svakom slučaju bilo je potrebno rešiti se ovog inspektora, i kada sam se najmanje nadao upali se lampica u glavi koju često iz očaja tražimo a retko ko je pronađe. Ta lampica je bila moj spas, moj zov plesa...

17.01.2000, pet dana nakon 17 rođendana, upustih se u avanturu koja i dan danas traje, ne u tolikoj meri, ali ipak traje. Prvi čas, prvi ples, sala sa prigušenim svetlima i disko kuglom, prva partnerka, muzika, i danas u stomaku alarmiraju one Unine leptire koji vraćaju u sećanje taj prvi dan i kišni disko...ples JESTE život...