Baddancer
[ Ostalo
]
30 Decembar, 2012 03:35
[ Plesne priče
]
08 Jul, 2012 13:18
Sećam se tih januarskih dana,
i jednog pogleda sto mi tugu odagna.
Sećam se očiju boje noći,
što ne daju mira kad ulicom ti kanim proći.
Ko bi rekao da malo pažnje može da prija,
jer sve što ne valja tad se brzo zaboravlja.
Ko bi rekao da svaki susret toliko godi,
jer svaka bol tad prestaje da postoji.
Nažalost sve što je lepo ima kraja,
iskrenost među ljudima je najveća mana.
Dvoličnost je nešto čemu mnogi teže,
uvek se bira između koristi i sreće.
Zato je najbolje više te ne sresti...
jedino tada uspomena i dalje živi.
Neka sećanja u srcu moramo zaključati,
da ih zauvek ne bi izgubili...
[ Plesne priče
]
14 Maj, 2012 19:02
[ Plesne priče
]
13 Maj, 2012 07:26
Čekajte me
Jer nebo kaže
Da priča još nije gotova
Da treba samo malo vremena
Da san postane java
Čekajte me
Ja sigurno dolazim
Rano je da leđa okrenem
Rano je da odustanem
i ne pokažem da je čudo moguće
Čekajte me
Jer ne želim da nestanem
Kao ptica visine, daleko od domovine
Kao stari orao što umire
a da ne zna ko je i šta je.
Čekajte me
Prijatelji moji stari...
Ja još pratim tragove Vaše
u tišini muzike naše
i plešem korake što nas davno spojiše...
Čekajte me...ja dolazim...
Jer nebo kaže
Da priča još nije gotova
Da treba samo malo vremena
Da san postane java
Čekajte me
Ja sigurno dolazim
Rano je da leđa okrenem
Rano je da odustanem
i ne pokažem da je čudo moguće
Čekajte me
Jer ne želim da nestanem
Kao ptica visine, daleko od domovine
Kao stari orao što umire
a da ne zna ko je i šta je.
Čekajte me
Prijatelji moji stari...
Ja još pratim tragove Vaše
u tišini muzike naše
i plešem korake što nas davno spojiše...
Čekajte me...ja dolazim...
[ Plesne priče
]
17 April, 2012 18:18
Kada poželiš a ne možeš
Iz sna da se probudiš
Telo da pokreneš
Koracima zvezde da dosegneš
Teško je...
Kad te život zarobi i prepusti
Kolotečini i svakodnevnici
Bez nade da se oslobodiš
Na krilima vetra poletiš
Teško je...
Kada sam ostaneš
Sa mislima borbu započneš i poželiš
Samo da osvane novi dan
Samo da nestane taj ružan san
Teško je...
[ Ostalo
]
31 Januar, 2012 14:07
Još jedna godina je prošla,
Tugom i srećom pomješana.
Još jedno proljeće nas vraća,
u vrijeme tvojih nemira.
Nema dana, a ni sata,
da na Tebe ne pomisle, da ne zaborave,
sve manguparije i nestašluke
čistim srcem napravljene.
Znam zašto odlaze,
svake godine sve ranije.
Znam da se plaše,
da ne izgube,
ono posljednje sjećanje,
sjećanje na Tebe,
što im snagu daje,
da požive i osjete,
nemire duše tvoje,
nemire što ih donosi proljeće...
Malo je osoba velikog srca i čiste duše.
Ti si jedna od njih.
Hvala Luna!
[ Plesne priče
]
29 Januar, 2012 16:20
U ranoj grčkoj umetnosti Sirene su prikazivane kao ptice s velikim glavama i nogama, a ponekad i s lavljom grivom, da bi u današnjoj popularnoj kulturi predstavljane kao polužene i poluribe, zavodljivog stasa i odličnog glasa.
U mitologiji stoji da su pevale neodoljivu i očaravajuću pesmu što je uzrokovalo pomorce da plove prema liticama i dožive brodolom.
Moja Sirena je na svu sreću žensko od glave do pete, zavidnog stasa, dok glas baš i nisam čuo, mada i ne žalim jer još uvek plovim, siguran u sebe i svoj brod.
Moja Sirena, moja generacija, je ustvari prva takmičarska partnerka, ona koju dobijete kad kao nešto već znate, pa želite da napravite korak više.
U plesu je više nego važno koga ćete izabrati za plesnog partnera, pre svega mislim na fizičku konstituciju, da ne ispadne da je partnerka veća i krupnija od partnera, ali ne treba zaboraviti
ni intelektualni sklop (što bi rekli da li se kapirate).
Ipak, kako god okreneš, u plesu ili stvarnom životu, žene su te koje pokušavaju da ostvare dominaciju (iako je ples jedina stvar u životu gde muškarci imaju prednost), pa samim tim pucaju partnerstva, drugarstva, pa i prijateljstva godinama stvarana, jer vođa može biti samo jedan, a sujeta je čudo, i u ovom sportu je ima više nego što normalan čovek može da zamisli. Jedino rešenje je popuštanje, tako realna i jednostavna reč u realnom svetu, a tako teško ostvariva.
E pa ja sam taj koji čitav život nekom popušta zarad krajnjeg cilja i ono malo mira, za kojim svi tragamo, a samo neki od nas ga ikad pronađu.
Da ne bude zabune popustiti ne znači dati drugoj osobi liderstvo, već označava neku vrstu predaje, ali ne i pokorstva ili srpski rečeno samo ti sviraj i pričaj, ja ću da ćutim i radim po svome, i na kraju će opet biti kako ja kažem.
Ćutanje je zlato, tako malo energije prospeš a tako puno postigneš.
Znam da bi me mnoge dame streljale kad bi ovo čitale , a možda i neke sa ovog bloga, ali to je realnost današnjice.
Nas dvoje smo se našli i to po osnovu oba kriterijuma, iako sam ja u startu znao šta želim od plesa, dok je nju žestoko drmao pubertet, a samim tim izlasci, zabave i sve ostalo što ide u tim godinama.
Koliko puta se desilo da me je ujutro sačekala ispred škole, vraćajući se sa žurki, moleći da odgodimo treninge, kako bi mogla da se povrati posle noćnog lumpovanja i zezanja.
Koliko je bilo teških reči i nesporazuma između nje i trenera, uvek je vodila nekakve ratove i borila se za svoja prava, prava tinejdžera koji želi i ples i život van plesa, ali nažalost to teško ide zajedno.
Kako god, ja sam uvek praštao, i dalje praštam i znam da smo se nas dvoje našli u neko pogrešno vreme, teško i puno iskušenja, posebno za mlade plesače, željne života i provoda, a s druge strane i plesnog uspeha.
Moja mala Sirena je bila najbolja partnerka u mojoj plesnoj karijeri i osoba koja se najduže zadržala u mom životu, osoba koja i dalje postoji i čini naše rumbe nezaboravnim, osoba koja obožava Parni Valjak i Gibonnija i koja bi na njihove koncerte sa mnom išla na kraj sveta, osoba puna ljubavi i razumevanja, sa onim svojim bubicama koje su me nekad dovodile do ludila :)
U mitologiji stoji da su pevale neodoljivu i očaravajuću pesmu što je uzrokovalo pomorce da plove prema liticama i dožive brodolom.
Moja Sirena je na svu sreću žensko od glave do pete, zavidnog stasa, dok glas baš i nisam čuo, mada i ne žalim jer još uvek plovim, siguran u sebe i svoj brod.
Moja Sirena, moja generacija, je ustvari prva takmičarska partnerka, ona koju dobijete kad kao nešto već znate, pa želite da napravite korak više.
U plesu je više nego važno koga ćete izabrati za plesnog partnera, pre svega mislim na fizičku konstituciju, da ne ispadne da je partnerka veća i krupnija od partnera, ali ne treba zaboraviti
ni intelektualni sklop (što bi rekli da li se kapirate).
Ipak, kako god okreneš, u plesu ili stvarnom životu, žene su te koje pokušavaju da ostvare dominaciju (iako je ples jedina stvar u životu gde muškarci imaju prednost), pa samim tim pucaju partnerstva, drugarstva, pa i prijateljstva godinama stvarana, jer vođa može biti samo jedan, a sujeta je čudo, i u ovom sportu je ima više nego što normalan čovek može da zamisli. Jedino rešenje je popuštanje, tako realna i jednostavna reč u realnom svetu, a tako teško ostvariva.
E pa ja sam taj koji čitav život nekom popušta zarad krajnjeg cilja i ono malo mira, za kojim svi tragamo, a samo neki od nas ga ikad pronađu.
Da ne bude zabune popustiti ne znači dati drugoj osobi liderstvo, već označava neku vrstu predaje, ali ne i pokorstva ili srpski rečeno samo ti sviraj i pričaj, ja ću da ćutim i radim po svome, i na kraju će opet biti kako ja kažem.
Ćutanje je zlato, tako malo energije prospeš a tako puno postigneš.
Znam da bi me mnoge dame streljale kad bi ovo čitale , a možda i neke sa ovog bloga, ali to je realnost današnjice.
Nas dvoje smo se našli i to po osnovu oba kriterijuma, iako sam ja u startu znao šta želim od plesa, dok je nju žestoko drmao pubertet, a samim tim izlasci, zabave i sve ostalo što ide u tim godinama.
Koliko puta se desilo da me je ujutro sačekala ispred škole, vraćajući se sa žurki, moleći da odgodimo treninge, kako bi mogla da se povrati posle noćnog lumpovanja i zezanja.
Koliko je bilo teških reči i nesporazuma između nje i trenera, uvek je vodila nekakve ratove i borila se za svoja prava, prava tinejdžera koji želi i ples i život van plesa, ali nažalost to teško ide zajedno.
Kako god, ja sam uvek praštao, i dalje praštam i znam da smo se nas dvoje našli u neko pogrešno vreme, teško i puno iskušenja, posebno za mlade plesače, željne života i provoda, a s druge strane i plesnog uspeha.
Moja mala Sirena je bila najbolja partnerka u mojoj plesnoj karijeri i osoba koja se najduže zadržala u mom životu, osoba koja i dalje postoji i čini naše rumbe nezaboravnim, osoba koja obožava Parni Valjak i Gibonnija i koja bi na njihove koncerte sa mnom išla na kraj sveta, osoba puna ljubavi i razumevanja, sa onim svojim bubicama koje su me nekad dovodile do ludila :)
Da, to je moja mala plesna Sirena, jedna jedina, najbolja.
P.S. Samo za tebe, Tvoja pesma i naša rumba, forever ;)
[ Plesne priče
]
21 Januar, 2012 02:15
Korak po korak
nebo bliži se,
srce kaže vreme je,
snovi da se ostvare.
Znam šta "oni" misle,
nisi isti, ne možeš,
pusti druge, skloni se,
nije ples za tebe.
Neka idu dođavola
predrasude i mišljenja,
budi kovač sreće svoje
granica je visoko gore.
Kad se duše spoje,
sve je moguće u dvoje.
Za sve one koji su pokazali i da je nemoguće moguće!
Hvala Luna!
[ Ples za blogerke
]
12 Januar, 2012 13:39
Zaboravi na trenutak sve probleme,
na nevažne sitnice i loše raspoloženje.
Sve što je loše brzo će proći,
a neki bolji dani će uskoro doći.
Pusti da te vodi ritam baleta,
uživaj dok igraš, to ti sada najviše treba.
Ne dozvoli nikom da ti sreću kvari
oslikavaj život jer to najbolje radiš.
I još jednom veliko hvala što mi blog krasiš...:)
P.S. Evo kako to rade mali profesionalci...i hvala za čestitku od srca...:)
[ Plesne priče
]
01 Januar, 2012 19:00
Dragi prijatelji,
Prodje još jedna godina.
Još jedna duga priča je gotova,
koliko tužna toliko i radosna.
Bilo je suza, smeha i plesa,
a najviše novih lica - dragih blogera.
Neka 2012 bude još veselija i bogatija,
novim pričama, promocijama i druženjima.
Neka bude novih ljubavi i simpatija,
al to ne očekujte od Deda Mraza,
od njega je dovoljno da bude samo zdravlja,
a sve ostalo je na Vama...Ulica ljubavi Vas doziva...
Vaš baddancer...:)
P.S. Kao da se vreme zaplelo u švere
ni leta ni zime ne dotiču mene,
samo ritam koji telo oseti
samo ples koji na sve lepo podseti...
[ Ostalo
]
30 Decembar, 2011 19:11
Evo jedne poznate ideje kako da u godini koja predstoji
napravite više vremena za sebe i za svoje prijatelje.
Pesak, kamenje, tegla…
Za ovaj eksperiment potrebno je da imate malo peska, tri veća kamena i jednu teglu.
Možete da ih imate stvarno, ili da zažmurite i da ih zamislite…
Tegla i prostor u njoj predstavljaju vaše vreme koje imate na raspolaganju u sledećoj godini.
Kamenje predstavlja stvari koje su vam stvarno bitne.
Odaberite ili zamislite nekoliko, najbolje tri kamena, neka budu lepi, kao obluci koje ste kao dete birali na plaži.
Pripremite pesak. Pesak simbolizuje sve one sitne dnevne obaveze, kojih se na kraju godine
i ne sećate, koji oduzimaju najviše vremena, a ništa bitno ne menjaju u vašem životu.
Prvo napunite teglu peskom. Probajte da u nju ubacite kamenje. Videćete da sada nema prostora za njih. Pesak je ispunio celu teglu.
Ovo se isto dešava kada svo svoje vreme ispunite obavezama koje ne menjaju ništa bitno u
vašem životu onda nemate vremena za stvari koje su vam stvarno bitne.
Sada ispraznite teglu, pa prvo u teglu postavite kamenje. Onda sipajte pesak.
Ima sasvim dovoljno mesta, ne toliko kao prvi put, ali sasvim dovoljno.
Ovo pokazuje da kada ispunite svoje vreme bitnim stvarima, ima sasvim dovoljno prostora da se pozabavite i velikom većinom sitnih obaveza.
Popišite šta je vama stvarno važno. - Stavite te stvari sebi na prvo mesto.
Želim vam da u buduće svoje vreme prvo popunite bitnim stvarima!
Želeo sam da vas podsetim na ovu priču. Priča je realtivno poznata na Internetu.
U priči postoji još i čuvena šoljica kafe. Priča kaže da kako god da ispunite teglu,
kada prospete preko peska još šoljicu kafe, uvek se ispostavi da za nju ima mesta.
U svom vremenu, koliko god da imate obaveza, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljima.
Srećna Vam Nova Godina!
[ Ostalo
]
27 Decembar, 2011 15:30
"Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada bio prisutan tom događaju.
Zahvalio je školi i njenom predanom osoblju, te nastavio:
"Ukoliko nije ometana spoljnim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano.
Ali moj sin Siniša ne može naučiti sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju razumeti i napraviti sve ono što i njegovi vršnjaci.
Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?"
Svi prisutni su utihnuli.
Otac je nastavio:
"Verujem da se, kada telesno i mentalno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet,
prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete."
Potom je nastavio priču.
Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gdje su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.
Siniša je upitao oca:
"Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram s njima?"
Sinišin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da ga društvo prihvata uprkos njegovom invaliditetu.
Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) bi li i Siniša mogao zaigrati s njima.
Dečak se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
"Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, ..., može, nek igra za našu ekipu, pokušat ćemo ga postaviti na poziciju levog beka."
Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima.
Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem rastuće topline u grudima.
Dečaci su mogli jasno videti i osetiti sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako je njegov sin primljen u njihov tim.
Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao levu stranu terena.
Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju
jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uha do uha, dok mu je otac mahao sa tribine.
U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 !
Sada, s jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u dodatnom vremenu od 5 minuta.
I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dečaci su se dogovarali ko će ga izvesti..
Neko je imao ideju da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !?
Na opšte iznenađenje - Siniši su ipak dali loptu !
Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni znao ni mogao ni pravilno šutirati,
a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana.
Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno rizikuje poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio baciti se na pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu..
Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i ... traljavo zakvačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi.
Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.
Međutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i šutni je u mrežu !!!"
Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao. Uspeo je, jedva, stići do nje pre nego je završila u gol-autu.
Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi što će dalje.
Svi povikaše: "Šutni je, šutni je u gol !!!"
Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i ... i smjestio je u mrežu !!!
Muk, ... , a onda provala ... prasak - svi skočiše:
'Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!'
Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasio svoj tim od poraza.
"Tog dana ...", završavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac,
dok su mu suze kotrljale niz lice, ".... dečaci obiju ekipa donijeli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet."
Siniša nije preživeo do sledećeg leta.
Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj, a je zbog toga njegov otac bio presretan pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga i plačući od sreće!"
Često nismo svesni koliko malo je potrebno da bismo bili srećni, a još manje da bismo nekog učinili srećnim...
[ Ostalo
]
19 Decembar, 2011 17:10
Ostaju u sećanju i bude uspomene nekog prošlog detinjstva,
skromnog i pomalo izgubljenog u senci teškog vremena.
Ne volim novogodišnje gužve, niti skupove, suze, iako su radosnice,
a ponajmanje pirotehniku i petarde, ali se radujem nekom boljem sutra,
nekoj novoj nadi i želji koja će se možda ispuniti.
Volim samoću i onu moju sobu, malu, sa pogledom na planinu i krušku
staru, u rodnom zavičaju.
Volim tišinu zimskog pejzaža, miris snežnog pokrivača, oblik
pahulje što pada...i nadam se da će biti još Novih godina,
novih prilika da ožive uspomene stare, pomalo zaboravljene, ali
nikad izgubljene...jer Kordun me zove...
skromnog i pomalo izgubljenog u senci teškog vremena.
Ne volim novogodišnje gužve, niti skupove, suze, iako su radosnice,
a ponajmanje pirotehniku i petarde, ali se radujem nekom boljem sutra,
nekoj novoj nadi i želji koja će se možda ispuniti.
Volim samoću i onu moju sobu, malu, sa pogledom na planinu i krušku
staru, u rodnom zavičaju.
Volim tišinu zimskog pejzaža, miris snežnog pokrivača, oblik
pahulje što pada...i nadam se da će biti još Novih godina,
novih prilika da ožive uspomene stare, pomalo zaboravljene, ali
nikad izgubljene...jer Kordun me zove...
[ Plesne priče
]
16 Decembar, 2011 17:18
Da li lepe stvari zaista kratko traju?
Činjenica je da se najbolje stvari dešavaju uvek i samo na početku, bar u mom slučaju,
i obavezno važi pravilo sve što je slatko to je i kratko.
Tako nekako je i sa tim plesom, prvi čas, muzika, dodir partnerke, ambijent, učinili su da se osećam potpuno ispunjeno i srećno, a taj osećaj nam zapravo daje snage da idemo dalje, tragajući za onim idealnim sitnicama koje smo spoznali i zbog kojih život zaista jeste lepši.
Kada se pronađete u nečemu što Vam prija težite da to nešto održite što je duže moguće, bez obzira na sve teškoće i probleme koji se u tom trenutku nameću.
Prva tri meseca plesnog života su možda i jedini period koji ću trajno pamtiti, baš kao i prvu godinu srednje škole ili prvu godinu fakulteta, kada sretnemo neka nova lica i neke nove ljude koji ostaju za ceo život.
Pitanja glasi zašto je to tako? Da li zbog naših prevelikih očekivanja ili prosto
nešto što je lepo i dobro ne može dugo da traje?
Ja bih rekao da su u pitanju ipak naša očekivanja i strah od onog što nosi sutrašnji dan.
E pa mene je baš stigao taj dan, i to nakon tri meseca ispunjenog života plesom,
dobrim ljudima i pozitivnom atmosferom. Ne samo da sam ostao bez Nine (prve partnerke), već
sam narednih šest meseci igrao sam, od uloge ispomoći koju sam pružao na drugim tečajevima,
sada sam tu ispomoć tražio ja od drugih, naravno partnerki, i tako narednih šest meseci.
Nisam odustao, ni tada, a ni sada. Posle tečaja krenuo je i takmičarski deo, smenjivale su
se partnerke, treneri, koreografije, isuviše često, ali ja sam bio uporan i nastavljao,
nisam dozvolio da ono malo sreće i uživanja tek tako nestane. I pobeđivao sam sve,
sve povrede, loše ljude, i one koji su samo hteli da mi pokvare moje radosti i moje snove.
Danas, nakon toliko godina, opet ista priča, al nema rođaka, prijatelja, doktora ko to
zaustaviti može, ja nastavljam dalje, borba još traje, za poslednji izlazak na scenu, za poslednji osmeh koji dajem Vama, pre nego se reflektori ugase.
Tek je krenulo i ne sme da stane...poslednja rumba...za kraj...
i obavezno važi pravilo sve što je slatko to je i kratko.
Tako nekako je i sa tim plesom, prvi čas, muzika, dodir partnerke, ambijent, učinili su da se osećam potpuno ispunjeno i srećno, a taj osećaj nam zapravo daje snage da idemo dalje, tragajući za onim idealnim sitnicama koje smo spoznali i zbog kojih život zaista jeste lepši.
Kada se pronađete u nečemu što Vam prija težite da to nešto održite što je duže moguće, bez obzira na sve teškoće i probleme koji se u tom trenutku nameću.
Prva tri meseca plesnog života su možda i jedini period koji ću trajno pamtiti, baš kao i prvu godinu srednje škole ili prvu godinu fakulteta, kada sretnemo neka nova lica i neke nove ljude koji ostaju za ceo život.
Pitanja glasi zašto je to tako? Da li zbog naših prevelikih očekivanja ili prosto
nešto što je lepo i dobro ne može dugo da traje?
Ja bih rekao da su u pitanju ipak naša očekivanja i strah od onog što nosi sutrašnji dan.
E pa mene je baš stigao taj dan, i to nakon tri meseca ispunjenog života plesom,
dobrim ljudima i pozitivnom atmosferom. Ne samo da sam ostao bez Nine (prve partnerke), već
sam narednih šest meseci igrao sam, od uloge ispomoći koju sam pružao na drugim tečajevima,
sada sam tu ispomoć tražio ja od drugih, naravno partnerki, i tako narednih šest meseci.
Nisam odustao, ni tada, a ni sada. Posle tečaja krenuo je i takmičarski deo, smenjivale su
se partnerke, treneri, koreografije, isuviše često, ali ja sam bio uporan i nastavljao,
nisam dozvolio da ono malo sreće i uživanja tek tako nestane. I pobeđivao sam sve,
sve povrede, loše ljude, i one koji su samo hteli da mi pokvare moje radosti i moje snove.
Danas, nakon toliko godina, opet ista priča, al nema rođaka, prijatelja, doktora ko to
zaustaviti može, ja nastavljam dalje, borba još traje, za poslednji izlazak na scenu, za poslednji osmeh koji dajem Vama, pre nego se reflektori ugase.
Tek je krenulo i ne sme da stane...poslednja rumba...za kraj...
[ Ostalo
]
12 Decembar, 2011 20:30
Toplog decembarskog dana, ove na izmaku, 2011 godine imao sam priliku da upoznam jedan novi grad, poznatiji kao Blogograd.
Virtuelni svet postao je java, oslikana pesmama, pričama i zanimljivim licima.
A kao što reče Mandrak na samom početku današnje promocije "lakše mi je da pišem nego da čitam", ja ću samo da se nadovežem, meni je lakše plesati nego pisati i čitati.
I zato dragi blogograđani, vi nastavite da pišete jer to vam dobro ide,
a ja ću Vas plesom pratiti...do nekog novog druženja...i neke nove
Ulice ljubavi (by Ancisal).
Baddancer
P.S. Hvala svima koji su mi dali autogram i poneki kompliment
(Sanjarenja, Cicilly), potrudiću se, obećavam :)
