"Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada bio prisutan tom događaju.

Zahvalio je školi i njenom predanom osoblju, te nastavio:
"Ukoliko nije ometana spoljnim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano.
Ali moj sin Siniša ne može naučiti sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju razumeti i napraviti sve ono što i njegovi vršnjaci.
Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?"
Svi prisutni su utihnuli.
Otac je nastavio:
"Verujem da se, kada telesno i mentalno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet,
prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete."

Potom je nastavio priču.
Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gdje su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.
Siniša je upitao oca:
"Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram s njima?"
Sinišin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da ga društvo prihvata uprkos njegovom invaliditetu.

Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) bi li i Siniša mogao zaigrati s njima.
Dečak se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
"Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, ..., može, nek igra za našu ekipu, pokušat ćemo ga postaviti na poziciju levog beka."

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima.
Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem rastuće topline u grudima.
Dečaci su mogli jasno videti i osetiti sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako je njegov sin primljen u njihov tim.

Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao levu stranu terena.
Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju
jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uha do uha, dok mu je otac mahao sa tribine.

U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 !
Sada, s jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u dodatnom vremenu od 5 minuta.
I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dečaci su se dogovarali ko će ga izvesti..
Neko je imao ideju da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !?
Na opšte iznenađenje - Siniši su ipak dali loptu !

Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni znao ni mogao ni pravilno šutirati,
a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana.
Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno rizikuje poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio baciti se na pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu..
Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i ... traljavo zakvačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi.
Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.

Međutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i šutni je u mrežu !!!"
Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao. Uspeo je, jedva, stići do nje pre nego je završila u gol-autu.

Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi što će dalje.
Svi povikaše: "Šutni je, šutni je u gol !!!"
Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i ... i smjestio je u mrežu !!!
Muk, ... , a onda provala ... prasak - svi skočiše:
'Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!'
Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasio svoj tim od poraza.

"Tog dana ...", završavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac,
dok su mu suze kotrljale niz lice, ".... dečaci obiju ekipa donijeli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet."

Siniša nije preživeo do sledećeg leta.
Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj, a je zbog toga njegov otac bio presretan pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga i plačući od sreće!"

Često nismo svesni koliko malo je potrebno da bismo bili srećni, a još manje da bismo nekog učinili srećnim...