Jedna Nina...baš tako se zvala moja prva partnerka. Devojka plavih ociju i strogog pogleda. Sećam se prvog časa, za mene je to bio prvi susret sa plesnim ambijentom, svima ostalima već drugi, jer sam kao po običaju kasnio sa donošenjem nekih bitnih odluka, u ovom slučaju plesnih, mada to i nije tako loše, ponekad.

S obzirom da su se već na prvom času manje više svi sparili, nekako samo jedino ja bio bez partnerke, iako su u ćošku đuskale dve dame, jedna od njih je bila upravo ta moja, Nina. Bilo mi je malo čudno da devojka igra sa devojkom, ali nije mi palo napamet da im pridjem i zamolim za ples...mada priznajem da je nedostajalo i one tinejdzerske hrabrosti. Kako god, istog časa pojavio se još jedan momak bez partnerke i tada na scenu stupa moj instruktor, koji uzima stvar u svoje ruke i sparuje me s Ninom. Nije joj bilo pravo, ali nastavnik se mora slušati, mada je i razumem, s obzirom da je za pola glave bila više, a i malo krupnija od mene, pa sam se često pitao ko koga vodi na podijumu, iako mi je u početku bilo svejedno, važno je da imam s kim da igram i da se konačno rešim "lude doktorke".

Vreme je prolazilo a ja sam sve više uživao u novoj ljubavi, naravno nije u pitanju partnerka već ples, a i Nina se promenila. Moje brzo kapiranje figura i muzike, bar za taj početni nivo, i preuzimanje vođenja u toku igre su joj prijali, nije više imalo uloge vođe već pratioca, a ja sam totalno poludeo za ovim vidom rekreacije da sam čak dolazio i na druge početne nivoe samo kako bih imao priliku da igram i uživam. U to vreme, a i mnogo kasnije ples je postao moj beg od stvarnosti, obaveza, problema i tužnih momenata.

Dani su prolazili kao minute, a moji večernji sati kao sekunde, bližio se termin prvog polaganja, za bronzanu značku. Nije svejedno, jeste to ples, ali kada mi neko spomene polaganje i komisiju naježim se, a upravo je tako bilo tri meseca nakon početka moje avanture. Polagalo se pred komisijom od tri člana, igrali smo disko, cha cha, engleski valcer, foxtrot i mambo, a moja grupa od pet parova je bila prva. I opet oni Unini leptirici u stomaku, sva sreca pa je ova moja bila ladna ko špricer, a što i ne bi kad ja moram da vodim. U svakom slučaju sa prvim taktovima muzike i uz opuštenu Ninu moja trema je nestajala, a na oči mi je nadolazila koreografija koju smo učili tri meseca, sigurnost je bila sve veća a samim tim naša igra više nije bila za ocene već za nas i naše uživanje. Na dodeli diploma proglasiše me za najboljeg u grupi (što je naravno ne ide uz moj nadimak), a ja znam da to ne bih bio bez nje. 

Nakon polaganja Nina je odustala od plesa, a ja sam kao i na početku ponovo bio bez partnerke, i tako je manje više bilo do kraja moj tečajskog igranja. Ninu sam sreo još nekoliko puta, naravno van plesa...posle...posle su prošle godine, a u meni su ostala samo sećanja na jedan lep period života, jedan novi početak, plesni...i naravno na jednu Ninu...