Pozdrav svima, koliko Vas ima, evo i mene nakon duže pauze.                                         Kada sam došao na ovaj blog, počeo sam da pišem o dosta složenoj plesnoj temi, tj o formacijskom plesu i nekim mojim, proživljenim, iskustvima u tom periodu života. Ali ajde da se malo vratimo na početak i vidimo kako je sve počelo.

    Kao i svaki osnovac, bio sam zaluđenik u razne vrste sportova, posebno fudbal. Nikad se nisam profesionalno bavio ovim sportom, ali svaki trenutak svog vremena sam provodio ispred zgrade pikajući loptu i pokušavajući da izvedem neki potez poznatih velemajstora evropskog i svetskog fudbala. Devojcice me u tom periodu nisu preterano zanimale (da ne bude zabune nisam gay), jednostavno za mene su postojale dve stvari u životu, fudbal i sladoled, i imao sam svoju izreku, j...š zemlju koja nema fudbala i sladoleda.

Ali kako je vreme prolazilo tako su se menjale stvari i kod mene. Pubertet je učinio svoje, pa se pored sladoleda i fudbala pojavilo i interesovanje za drage koleginice iz klupe, samo kao i uvek nedostajalo je hrabrosti i one pozitivne ludosti, koju svi tražimo a samo je neki pronađu.           Elem, došlo je vreme male mature, kratkih haljinica, svilenih košulja...vreme kad svi slavimo završetak jednog srećnog (kako za koga) perioda života. Taj dan pamtim kao dan zakletve, ali ne one vojne, već lične, moje zakletve koju sam na kraju i ispunio. Posmatrajući te večeri svoje prijatelje, kolege iz drugih odelenja, nastavnike, shvatio sam da niko ne zna da igra, bar ne ono kako sam ja zamišljao da bi to trebalo da izgleda. Da se ne lažemo ni ja nisam bio ništa bolji, ali imao sam želju da vidim bar jedan par na podijumu koji će se razlikovati od svih nas ostalih. Svako je imao neki svoj ritam, svoju koreografiju, pa me i ne čudi što je svakih 15 minuta išao Bregin kalašnjikov...Kad bi krenulo ono čuveno bum bum bum, kuc kuc eja, spašavaj se ko može, jer ćeš proći kao i navijači na tribinama kada krene takozvana šutka.

Kako god, obećao sam sebi da ću naučiti da igram (eto šanse za upoznavanje drugarica) i da ću na velikoj maturi ja biti taj koji će otvoriti maturski bal bečkim valcerom ili neću ni izlaziti na proslavu mature...jedino što nisam znao kako sve to izvesti, jer ipak je najteži upravo taj prvi korak, i opet je potrebna hrabrost i odlučnost da bi se nešto pokrenulo. Godine su prolazile (dve, tri, ne više), a ja sam i dalje bio na početku, ipak neke životne okolnosti uključujući i rat dovele su do bitnih promena u mom životu, i to, verovali ili ne, na bolje...

 

P.S. Ne znate vi kako je meni bilo sa kalasnjikovim