Od kako sam ušao u plesne vode slušam priče kako svaki plesač nosi etiketu švalera, preljubnika, kazanove, a ponajviše sujetne osobe.
Često se pitam kojoj grupi ja pripadam? Iako je bilo dosta partnerki, sasvim normalno je da postoji i poneka simpatija, ali retko to preraste u nešto više, posebno ako ste 1000% posvećeni tom istom plesu i ako želite sa plesom postići nešto više, jer emotivno + profi plesno baš i ne ide... kažu da je to surovi profesionalizam.

Ali kako u svakom rodu ima i neki izrod, tako se pojavi tu i tamo neki kazanova, posebno ove mlađe generacije potvrđuju to pravilo, i sve ih je više koji ples doživljavaju kao ribnjak za pecanje dobrih riba...posledica svega toga je sve manje dobrih plesnih parova, a sve više amatera, prolaznika.

Od svih etiketa najprisutnija je sujeta, ko je bolji, ko je lepši na podijumu, mada ni tu sebe ne vidim. Najbolji nikad nisam bio (otud i nadimak baddancer), i ne žalim, a najvažnije je uživati i osećati se dobro na podijumu, jer ako vi uživati i ako ste zadovoljni, i oni koji Vas gledaju biće još zadovoljniji.

Zašto ja sve ovo napisah?
Danas sam sasvim slučajno naleteo na plesni snimak jednog od najbolji plesnih parova koji se nakon 5 godina partnerstva rastaju i završavaju sa plesnom karijerom. To me navelo da napišem ovaj post, jer 5 godina partnerstva je više od bilo kakve emotivne veze, pa čak i ponekog "braka". To je period kada sa svojim plesnim parom prolazite kroz mnoge lepe, ali i teške trenutke. Tu ima i "ljubavi i mržnje", radosti i tuge, ponajviše smeha ali i radosne suze.
Na kraju se zaboravlja sve ono ružno i loše, a pamti se osmeh, pobeda i dobra rumba, jer ne kaže se džabe da se život ne meri sekundama, nego trenucima koji ti uduzmu dah. 

Franco i Oxana su takvih trenutaka imali zaista puno, a on je pokazao da i mi plesači imamo dušu...jer na kraju ipak ostaju samo sećanja, sećanja i poneka suza...

Franco and Oxana - The last performance