Svi mi imamo svoje snove i težimo ka njihovom ostvarenju. Nažalost, vreme u kome živimo ne dozvoljava nam da u potpunosti ostvarimo sve ono što želimo, a želimo tako malo.Ne govorim o skupim automobilima, jahtama, vilama, već o nekim "malim sitnicama" koje nas ispunjavaju i čine bogatijim od moćnika poput Abramoviča, Gejtsa, Karlosa Slima... 

Te male (a tako velike) stvari možemo nazvati plesom, tačnije ja mogu, jer za mene je to način života koji se lako prihvata, a teško ga se odriče. Ples u Srbiji je doživeo svoju ekspanziju početkom 2000 godine i činilo se da ćemo i mi uskoro biti rame uz rame sa ostalim zemljama Evrope i sveta. Nažalost, danas smo u situaciji goroj nego pre te 2000 godine, sve je manje dece koja se, po završetku osnovnog tečaja, odluči za profesionalni ples. Naši najbolji plesači nisu u mogućnosti da u kontinuetu odlaze na jake međunarodne turnire jer nema ko da ih podrži, o državi je suvišno pričati, a što se tiče sponzora...ko je još lud da ulaže u nekakav ples, vazniji je fudbal, košarka, rukomet (volim ja i to), ali ako smo godinama poznati kao zemlja košarke (ne računam period od 2003-2009), zašto ne bismo postali i plesna zemlja, a imamo toliko potencijala.

Zato svi vi koji ne volite ples molite Boga da ne postanem predsednik države, inače postajemo plesna država i svi ima da plešu rumbu...

Ples je život...sve ostalo su sitnice...

 

 Sergey & Elena - Rumba